Alo Nole, kako si?

Zovem se Nole i vaš sam sugrađanin. Rodio sam se nedavno, ili ne baš davno.

Imao sam još tri brata, ali sticajem nesretnih okolnosti, ostao sam samo ja sa majkom. Dakle, postadoh ljubimac, pa muškarac – mezimac. Imam dobrih osobina, svi me zato vole, paze i maze. Ali, imam i mana... Naime, ja volim obilno da jedem. Obožavam džigericu, a posebno ćuretinu. Evo, šta mi se neki dan desilo.

Toliko sam se najeo ćuretine, da sam se sav naduo. Ležao sam u krevetu čitav naredni dan i onda sam morao otići doktoru. Naravno, ne sam, nego sa mojom gazdaricom. Čika doktor me je detaljno pregledao, utvrdio dijagnozu i propisao lek. Dakle, otvorio mi je zdravstveni karton, ali nije zaključio moje stanje, te zakazao kontrolu. Vratio sam se kući, malo oporavljen, ali rekovalescent. Pošto sam mali, doktor je sve objasnio mojoj gazdarici. Bio sam ponosan, osetio se važnim, jer sam postao pravi pacijent. Oko mene sve sterilno, sve belo, čak su me i izvagali... Posle tri dana zazvonio je telefon moje gazdarice. Na vezi je bio moj doktor. Rekao je: „Alo, ovde doktor, kod koga je bio vaš Nole. Kažite, molim Vas, kako je danas Nole?”.

I ovde ne bi bilo ništa čudno što je za novine, da ja nisam Nole – mačak, i to pravi pravcati, a da je doktor zapravo veterinar iz privatne veterinarske stanice „Libero” iz Subotice. On se prema meni poneo onako kako dolikuje, što mnogi pacijenti – ljudi, u privatnim klinikama retko ili nikada ne dožive.

Zahvalan na ustupljenom prostoru u Vašim cenjenim novinama, vaš mačak Nole.

S Noletovom dozvolom, autor teksta

Jovo Karišik