Naslovna stranaDetoxLand Pionir - Medeno Srce
Danas je 22.06.2018. Petak
NAJČITANIJE
     
    NAJNOVIJI BROJ
     
    Godina I, Broj 16
      16. jun 2017.


     
    2_4.jpg
     

     

     

     
     
     
     
    Obrazovanje
    Verujem u svoju viziju
    16.07.2014.

    Lea Seleši, studentkinja druge godine arhitektonskog inženjeringa u Pečuju

    Put Lee Seleši nije bio baš uobičajen. Nakon završene srednje škole i neuspelih pokušaja da se pronađe na Fakultetu arhitekture ili građevine, dve godine pauze je iskoristila da bolje upozna sebe, a tačno na svoj 21. rođendan upisala je Arhitektonski inžinjering i sada zna da je na putu o kom je oduvek sanjala.

    Nije sve išlo glatko na putu Lee Seleši. Nakon završene srednje građevinske škole nije prošla na prijemnom ispitu za Arhitekturu u Novom Sadu, a na Građevinskom fakultetu u Subotici samo je potvrdila ono što je već i ranije znala – treba joj više slobode nego što to građevina nudi.

    Lea Seleši– Od malena sam još znala da želim da se bavim arhitekturom, mada i nisam imala jasnu predstavu o tome šta to sve podrazumeva.  Još na samom početku osnovne škole kada su roditelji renovirali porodičnu kuću oduševljavala sam se planovima i skicama u kojima sam davala svoj aktivan doprinos bojeći ih i sa divljenjem gledala ljude, arhitekte koji su povremeno navraćali i na licu mesta donosili rešenja, davali ideje koje su se kasnije pretvarale u divna dela.  To je za mene bilo fascinantno i već tada sam se zaljubila u taj posao, kazuje nam Seleši.

    U petom razredu kada se među školskim predmetima našlo i tehničko opet je stigla potvrda da je upravo to ono u čemu Lea uživa.  Zato je srednja građevinska škola bila njen jasan izbor.

    – Tu sam zahvaljujući predmetima koje sam imala a koji su obuhvatali obe oblasti prvi put uočila da ni sama arhitektura a ni građevina ne odgovaraju mom karakteru. Građevina mi je bila previše određena i zadata, falila mi je sloboda stvaranja, dok mi je u arhitekturi falilo upravo tog ograničenja i disciplinovanje date slobode.  Zato kada nakon srednje škole nisam prošla prijemni na Arhitekturi u Novom Sadu i nakon svega jednog semestra na Građevinskom fakultetu u Subotici, bilo mi je jasno da moram naći nešto treće što ih objedinjuje, otkriva nam Lea.

    Tako je stigla do Pečuja i Fakulteta arhitektonskog inžinjeringa.  Dve godine je trajalo to traženje jer trebalo je usput popuniti još neke uslove za upis tog fakulteta, usavršiti mađarski jezik, položiti predmete koji su nedostajali.

    – Nisu mi bile lake te dve godine.  Kada sam tada pravila listu svojih pozitivnih i negativnih okolnosti, mnogo je bilo ovih drugih. Nisam studirala, niti sam se zaposlila, nisam bila zadovoljna sobom ni svojim izgledom, nisam znala odakle da krenem.  Ipak, čvrsto sam verovala u svoju viziju sebe kao studenta sa skicama u ruci i nisam smela sebi da dopustim da od toga odustanem jer kad god bi na to samo i pomislila sve se u meni bunilo. Zato sam počela da kopam po sebi, da se upoznajem i mirim sa sobom i svojim telom, pošla sam u teretanu, nastavila da igram stoni tenis koji sam volela, putovala, čitala i pokušavala potpuno da spoznam svoje biće i ličnost, priča nam Lea.

    Iako zabrinuti roditelji su bili stalna podrška toj Leinoj veri i traženju. Mama joj je tada dala knjigu Lujze Hej – Kako izlečiti svoj život koja joj je, kaže, dala smernice i naučila je kako da stvara afirmativne principe koje i dalje primenjuje.

    – I tako sam tačno na svoj 21.  rođendan, 3. septembra pre dve godine upisala Fakultet u Mađarskoj uz veliku svečanost i zakletvu kako se tamo obeležava ulazak u akademski svet. A kada sam prvi put sebe videla pred ogledalom sa gotovim skicama spremljenim u valjak zaplakala sam – moja vizija se ostvarila.

    Lea je uvek gledala bar pet godina unapred. Sada završava drugu godinu četvorogodišnjih studija, a za dalje planira upisati master i paralelno raditi i putovati.

    – U budućnosti vidim sebe kao odgovornog projektanta, a za to mi treba još učenja, iskustva i sazrevanja. Volela bih da jednog dana imam svoju firmu za izvođačke i projektantske radove, sa malim brojem pouzdanih ljudi. Timski rad je izuzetno važan, shvatila sam tokom ovih svojih godina studija koliko znače podrška i pomoć bliskih ljudi.  Sigurna sam da ću sa velikom ljubavlju raditi svoj posao, jer nema lepšeg osećaja od onog kada završim neki rad i pred sobom imam svojih ruku delo, uz zadovoljan osmeh govori Seleši.

    L.Raos

    Cenovnik Subotičkih Novina

    Apoteka Subotica

    4_22.jpg

    Kuća zdravlja

    4_20.jpg

    Zoo Palić

    NorDent

    Suboticagas

    Vojput

    Dom zdravlja