Naslovna stranaDetoxLand Pionir - Medeno Srce
Danas je 28.05.2018. Ponedeljak
NAJČITANIJE
     
    NAJNOVIJI BROJ
     
    Godina I, Broj 16
      16. jun 2017.


     
    2_4.jpg
     

     

     

     
     
     
     
    Grad
    U Velikoj većnici Gradske kuće, 27. juna, dodeljene ovogodišnje nagrade dr Ferenc Bodrogvari
    Natalija Raičević, laureat nagrade dr Ferenc Bodrogvari
    06.07.2016.

    Natalija Raičević je dobitnica ovogodišnje nagrade dr Ferenc Bodrogvari, koja joj je dodeljena kao umetnici klasičnog baleta, koja je svoj Grad Suboticu unapredila značajnim rezultatima u oblasti kulture i umetnosti, a ostvarila ih je sa nepunih trideset godina života. Natalija je danas i direktorka jedine i prve privatne baletske škole " Raičević "u Subotici, a i čitavoj Srbiji, koja osim te privatne, ima još i tri državne škole.

    4088_1.jpg
    Dobitnice nagrade: Monika Čik, Natalija Raičević i Željka Zelić

    Natalija Raičević je sa samo četiri godine ušla u veliki svet baletske umetnosti, kada je njena majka Milica Raičević otvorila 1990. godine, prvu baletsku školu u Subotici. Milica je želela da Subotica dobije takvu školu, a da mališani dobiju šansu da se jednog dana možda i profesionalno bave baletom. Uz sopstvena odricanja, bez velike pomoći, uspela je da ostvari taj svoj san i san mnogih devojčica, koje su danas profesionalne balerine, a prve korake su napravile u baletskoj školi "Raičević".  Miličina kćer Natalija stasala je sa tim generacijama budućih balerina, a njen razvojni put u svetu baleta dosegao je do najvećih škola baleta u Francuskoj, koja je kolevka vrhunskih baletskih igrača i pedagoga, što je Natalijina profesija danas.

    Da podsetimo, posle završene osnovne baletske škole "Raičević" u Subotici, koju je vodila njena majka Milica i prvih republičkih nagrada koje je osvojila, zatim završene srednje baletske škole u Novom Sadu, gde je bila laureat Vojvodine i učenica generacije, a kasnije i profesor klasičnog baleta u toj novosadskoj školi, otišla je kao stipendista Fondacije Marike Bessobrasove na školovanje u Monte Karlo. Nakon povratka, igrala je sve solističke uloge koje su bile na repertoaru Baleta Srpskog Narodnog pozorišta, sve do 2008. godine.  To je bio i vrhunac Natalijinog školovanja, kada je otišla u Pariz, gde je diplomirala pedagogiju klasičnog baleta i dobila pohvalinicu ministra kulture Republike Francuske, za ostvarene rezultate tokom studija.  Bila je to prva Natalijina međunarodna nagrada, a prošle godine je primljena u članstvo CID UNESCO (UNESCO organizacija koja štiti profesionalne baletske igrače i pedagoge).

    • Već sa trideset godina, polovinu života posvetila si školovanju i igranju baleta, a nagradu dr Ferenc Bodrogvari dodelio ti je Grad, kao mladom umetniku. Kako doživljavaš svoju karijeru i nagradu koju si dobila u svom gradu?

    — Još od malih baletanki, volela sam baletsku igru i želela da se profesionalno bavim baletom. Međutim, ja nisam imala velike ambicije, samo sam radila to što volim sve ove godine. Jesam bila posvećena potpuno baletu, pa je sav taj trud prosto isplivao i nagrade su same pristizale. Dosta je odricanja u profesionalnom baletskom radu, gde veoma često trpi i privatni život umetnika i porodica, ali svi ti sati napornih vežbi i rada na sebi, da biste bili na sceni uspešni i ostvarili vrhunske rezultate, doneli su i priznanja. Nagradu dr Ferenc Bodrogvari doživela sam kao veliko priznanje Grada i to ne samo meni kao balerini, već i ustanovi baletskoj školi Raičević i rezutatima te škole, kojoj je godinama doprinosila i utkala temelje moja majka, a ja sam nastavila taj njen rad i ideju da Subotica dobije svoje baletske igrače. Na sve to sam ponosna kao i na ovo priznanje, koje mi je značajno i zato što mi ga dodeljuje moj rodni grad.

    • Da li si želela, uz baletsku igru na sceni, da se profesionalno baviš pedagoškim radom?

    —Životni vek balerine na sceni je veoma kratak, pa je prirodni proces i to naknadno opredeljivanje za pedagoški rad. Ja sam imala hrabrosti da se odvojim od porodice u jednom vremenskom periodu i da odem iz zemlje, u Pariz, gde sam završila Fakultet za bavljenje pedagogijom klasičnog baleta, koja mi danas mnogo znači u radu sa decom. Jer, nije isto raditi sa scenskim iskustvom sa decom, kao sa Fakultetom koji mi je dao pedagoška znanja. To je stepenica više i u pružanju kvaliteta u radu škole "Raičević".

    • Dobila si još pre sedam godina i međunarodnu nagradu Francuske ?

    —Kao stranac iz male zemlje Srbije i malog grada Subotice, u velikom Parizu, bila sam iznenađena time da priznanje dobijam ja, pored svih francuskih studenata baleta. Sećam se da su mi krenule suze, kada sam videla da na tom priznanju, pored mog imena piše i datum i mesto mog rođenja, Grad Subotica i država Srbija.  To mi je probudilo posebne emocije i sada, sedam godina kasnije, kada sam i od svog Grada primila nagradu. Ja sam za godinu dana, umesto za dve, završila specijalizaciju na baletskom Fakultetu u Parizu, zbog finansijskih razloga.  Svima je to delovalo nemoguće, pa i profesorima tog Fakulteta, ali je moja želja da steknem tu diplomu bila ogromna, u čemu sam i uspela.  Nakon što sam položila sve ispite i diplomski, prišao mi je šef katedre za pedagogiju, inače nekadašnji prvak Pariske opere Kristijan Mesnijer, koji mi je čestitao i rekao tada, da je vođena debata među profesorima, da li da mi daju šansu da upišem Fakultet vanredno, jer su mislili da nisam svesna ozbiljnosti tog Fakulteta i ispita koji me očekuju, ali da nakon što sam diplomirala, ostaje mu da mi poželi uspeh u radu i da mi kaže, da mu je čast što sam bila njegov student. I danas imam slobodu da mu pošaljem mejl, za eventualne konsultacije i zatražim savet, a odgovor uz podršku za dalji rad uvek dobijem. Stoga i pohvalu svog profesora Mesnijera doživljavam kao posebno priznanje.

    • Na koje si predstave odigrane u školi "Raičević" najponosnija, i kako vidiš buduću deceniju svog pedagoškog rada u jedinoj subotičkoj baletskoj školi kojom sada i rukovodiš?  

    — Moja poslednja baletska predstava u kojoj sam igrala, do ovog momenta, je balet "Grk Zorba", odigrana prošle i pretprošle godine, na Letnjoj pozornici na Paliću. Što se tiče dece i škole, izuzetno sam ponosna na decu osnovnog baletskog uzrasta, koji su odigrali kompletan balet "Don Kihota", "Žizelu", a pre nedelju dana, tokom vikenda i "Labudovo jezero", prema originalnoj koreografskoj postavci Miriusa Petipa. Posebno sam ponosna i zahvalna Subotičkoj Filharmoniji, da posle veoma dugog vremena, subotička publika je imala priliku ponovo na Letnjoj pozornici da gleda izvedbu "Šeherezade", koju su igrala deca baletske škole "Raičević", a uživo ih je pratila Subotička Fiulharmonija.  "Šeherezadom" se, delom, ostvario i moj san, jer smo imali prilike da slušamo živ orkestar i gledamo na sceni balet. Iskreno se nadam, skorom otvaranju Narodnog pozorišta Subotica, gde ćemo najkasnije za jednu deceniju imati balet na sceni subotičkog teatra, koji svi nestrpljivo očekuju.  Smatraću da sam ne samo ja, nego i baletska škola "Raičevič" i sva deca koja se školuju u njoj, a koja postižu odlične rezultate na takmičenjima i već osvajuju prestižne nagrade u Srbiji i inostranstvu, kao baletski igrači, da smo zajedno doprineli stvaranju baletske scene u Subotici.

    N. H. Karanović

    Cenovnik Subotičkih Novina

    Apoteka Subotica

    4_22.jpg

    Kuća zdravlja

    4_20.jpg

    Zoo Palić

    NorDent

    Suboticagas

    Vojput

    Dom zdravlja