Naslovna stranaDetoxLand Pionir - Medeno Srce
Danas je 19.02.2018. Ponedeljak
NAJČITANIJE
     
    NAJNOVIJI BROJ
     
    Godina I, Broj 16
      16. jun 2017.


     
    2_4.jpg
     

     

     

     
     
     
     
    Grad
    Matija Bećković: U Suboticu su vodili svi moji putevi
    04.09.2016.

    Priznanje „Počasni građanin“ uručeno je akademiku i velikom pesniku Matiji Bećkoviću.  Njegova dela Subotičani znaju, pa ih nećemo nabrajati.  Matija prilikom uručene mu nagrade, nije govorio za govornicom, ali jeste nadahnuto besedio novinarima.

     4326_1.jpg
    Matiji Bećkoviću nagradu je uručio Živorad Đurić

    Šta za Vas znači nagrada Počasni građanin i šta Vama Subotica znači?

    —Sigurno je bilo zaslužnijih od mene za tu čast, ali teško da bi neko bio zahvalniji na toj časti, i u kome bi ona probudila tolike uspomene.  Ja nisam fizički živeo u Subotici, Kanjiži i Senti, ali sam živeo duhovno u čitavoj Vojvodini. U Senti sam se rodio 1939. godine, a već 1941. godine, kada se zaratilo, moj otac Vuk Bećković, oficir u senćanskom garnizonu, otišao je u Crnu Goru, na svoju očevinu i poveo svoga sina i ženu.  Kada sam bio u Klivlendu, pre tridesetak godina, sreo sam tamo jednu ženu Jelu Đurović, iz Kanjiže, a ona mi je kazala, da kada je Milan Stojadinović 1937. godine držao veliki Narodni zbor u Subotici, najelegantnija devojka na tom zboru bila je Zorka Taušan. Imala je teget cipele, teget šešir, teget rukavice, a ta devojka je posle dve godine postala moja majka, udajom za mog oca Vuka Bećkovića. Otišli smo u Crnu Goru, ja sam bio jedino dete koje nije rođeno u tom selu. Imao sam krštenicu iz Sente, bio pelcovan u Senti i napismeno da nisam iz Dubokog. Ja sam već bio zaboravio svoj rodni grad, ali to nisam priznao vršnjacima. Da zadovoljim njihovu radoznalost, ja sam izmišljao kako taj grad izgleda, a Senta, Kanjiža i Subotica - bili su za mene više na nebu - nego na zemlji. Gledajući u zvezde, tražio sam, gde da ih vidim. Za svoj 60-i rođendan, došao sam u Sentu, u rodnu kuću, a tamo je jedna ptica sletela na moju kapiju. Ne znam da li je sa tim imala neke veze Subotica, jer su u Suboticu vodili svi putevi!

    Bar polovina Subotičana zadovoljna je što je nagrada počasnog građanina Subotice dodeljena Matiji Bećkoviću!

    —Hvala, ja sam još zahvalniji na tome. Kada je jedna Mađarica, kuvarica, došla u Kolašin, tamo su pitali zna li neko mađarski, da bi se sporazumeli sa njom. Javila se moja majka i rekla: „Ja znam”. A oni su rekli: Pa to nisi nikad rekla.  „Pa nije me to niko pitao”, rekla je moja majka.  Tada je u Kanjiži, kada je ona bila devojka, postojala građanska škola, u kojoj se učilo domaćinstvo.  Ona je tu naučila i mađarski i mnoge stvari iz mađarske kućne kulture. Ta planina gde smo dospeli, nije čula za prezlu, a nije videla ni peglu, i nije imala mašinu za meso. Sve je to ona donela, a to nisu bili kućni predmeti, to su bili simboli jednoga srećnijeg sveta i života, koji je nestao.  Ona je mislila da ja to pamtim i da zato više patim, nego druga deca koja za to nisu znala. Taušana ima i u Subotici i u Kanjiži, i na grobljima.  Moj deda, majčin otac Miladin Taušan, bio je solunski dobrovoljac, došao iz Amerike na Solunski front. Onda je kralj Aleksandar Karađorđević, vrhovni komandant naše srpske vojske kupio za svoje dobrovoljce, nije oteo, zemlju u Kanjiži.  To je onaj kralj, kojeg je Nikola Tesla nazvao mladim orlićem iz gnezda velikog orla.

    — Ako je Ajnštajn rekao, da su počasti koje se njemu odaju, u suprotnosti sa onim što je on o sebi mislio, šta bih ja tek trebalo da kažem? Mogao bih samo dodati nešto gore, kada ne bi postojao onaj savet da ne bi trebalo nikad govoriti protiv sebe, jer će se za to uvek naći dovoljno drugih. Ovo je za mene velika čast i uzbuđenje.  U Subotici su živeli moji veliki prijatelji Stevan Raičković i Duško Radović i drago mi je što sam ja danas ovde. Duhovno je za mene bilo najvažnije u svim tim gradovima Vojvodine, da saberem mnogo toga, pa i sve gradove na S, a izbrojao sam 32. Još važnije je, što su u tim gradovima na S, rođeni najveći srpski pesnici. U Sremskoj Kamenici Zmaj, u Senti Stevan Sremac, u Somboru Laza Kostić, u Srbobranu Lenka Dunđerski i mnogo njih još. Ali, setio sam se i da ima mnogo velikana čija imena ne počinju na S, Dositeja, Pupina, Paje Jovanovića, Save Šumanovića, Isidore, Miloša Crnjanskog, Jakova Ignjatovića! Ali ne samo njih, u Vojvodini je rođeno mnogo velikana, koji su zadužili srpsku nauku i kulturu. Ne mogu da zamislim, da se bez tih imena može zamisliti Vojvodina.  A ne može se zamisliti ni srpska kultura. To je sazvežđe srpske kulture i slavoluk, kroz koji je Srbija ušla u Evropu!

    N.H.K.

    Cenovnik Subotičkih Novina

    Apoteka Subotica

    4_22.jpg

    Kuća zdravlja

    4_20.jpg

    Zoo Palić

    NorDent

    Suboticagas

    Vojput

    Dom zdravlja