Naslovna stranaDetoxLand Pionir - Medeno Srce
Danas je 22.06.2018. Petak
NAJČITANIJE
     
    NAJNOVIJI BROJ
     
    Godina I, Broj 16
      16. jun 2017.


     
    2_4.jpg
     

     

     

     
     
     
     
    Kultura
    Subotički svedok agonije Romanovih
    26.10.2016.

    Artur Munk (1886- 1955) lekar i pisac, nakon diplomiranja na medicinskom fakultetu u Budimpešti radio je u ekipi lekara u poznatim peštanskim sanatorijumima, potom kao brodski lekar na brodu „Karpatija“ koji je spašavao preživele putnike „Titanika“, a između ostalog i u bolnici za radnike na izgradnji željezničke pruge Ogulin- Knin u Gračcu.  Posle nepunih godina dana lekarskog službovanja, primio je telegram da se odmah javi u puk broj 86 u Suboticu. Izbio je prvi svetski rat.

    4538_1.jpg

    Sledili su front kod Šapca, pa Lemberg, i sve dalji i dalji ratni pohodi ka istočnom frontu do granice sa Sibirom. Kao vojni lekar, borio se sa svim nedaćama ratnog vihora, ranjenicima, tifusom, kolerom, gladovanjima, pešačenjima od po 60-80 kilometara dnevno po blatu i metar dubokom snegu sve bliže ruskom frontu.

    Jula 1917. godine pao je u zarobljeništvo.  Na samom početku boravio je u darničkom taboru pored Kijeva, pa u turskom kaznenom logoru u Vetluzi gde mu je uručena zapovest iz Moskve: javiti se u Jekaterinburg u povereništvo švedskog Cvenog krsta u službu vojnog lekara.

    Jekaterinburg leži u istočnom podnožju planine Ural, na granici zapadnog Sibira. Iz Munkovog romana „Hvala dok se ne odužim” („Köszönöm addig is“) koji je izdat 1953. godine u Novom Sadu na mađarskom jeziku, u slobodnom prevodu izdvajamo fragmente o doživljenom, ovog puta sa težištem na tragediju likvidiranja poslednjeg ruskog cara i njegove porodice. Na jednom mestu ovako opisuje ratne godine: ,,Kao bataljonski lekar 3 godine sam se sklanjao u rovove sav u vaškama, šugav i blatnjav među kolerom zaraženim bolesnicima, ranjenicima. Iz ove situacije mogla me je spasiti jedino smrt ili zarobljeništvo“.  Poglavlje romana u kojem se autor pojavljuje kao svedok agonije Romanovih opisuje događaje koji su potresli ceo svet.

    U gradiću Jekaterinburgu je poslednja velika željeznička stanica evropske Rusije na sibirskoj liniji.

    Kancelarija švedskog Crvenog krsta bila je smeštena u jednoj napuštenoj palati koja je bila u vlasništvu porodice čiji su članovi pobegli ispred ,,crvenih” u Sibir. Tu su evidentirali broj zarobljenika kojima je bila neophodna lekarska pomoć.  Doktora Munka sa titulom „starši vrač” ovde su postavili ne samo kao lekara opšte prakse, nego je vremenom dobio zaduženje da nadzire sve bolnice za ratne zarobljenike u celoj oblasti. To su Irbit, Sadrinsk, Kerstij i njihova kolina.  Kao zapaženi lekar u gradu Jekaterinburgu, doktor je od zapovednika grada dobio ličnu kartu sa kojom se mogao kretati i danju i noću po gradu, s tim da ima status punopravnog slobodnog čoveka. Stanovao je u kući evangelističkog sveštenika Blumenberga, gde se veoma brzo sprijateljio sa stanodavcima.  Tu je i upoznao dve mlade devojke, sestre iz Rige, rođake gospođe Blumenberg.  One su pobegle prema istoku pred nadirajućom nemačkom vojskom koja se približavala njihovom gradu napredujući u osvajanju Baltika.

    Mladi lekar sa svojih trideset godina tu u Jekaterinburgu našao se u gradu punom života, gde su pre njegovog dolaska boravili „beli” oficiri Kerenskog. U slobodno vreme imao je priliku da šetajući upozna grad, da pogleda po koju predstavu u pozorištu.  Praćenje pozorišnih predstava omogućio mu je danski delegat u Crvenom krstu, gospodin Krebs, aktivni oficir koji je bio zaštitnik austrougarskih zarobljenika.  Jednom prilikom dok se šetao gradom, prišao mu je crvenoarmejac u uniformi i zapitao ga, da li ga se seća. On je onaj vojnik Lerinc Barna, kome je doktor prethodne godine zavio nogu kada su zajedno pešačili na istok. Barna je ispričao Munku, da je prešao na stranu „crvenih“ i upoznao ga sa svojim dežurstvom po kojem je Munk zaključio da je vojnik zadovoljan. Barna se pohvalio da je samo svaki drugi dan na straži, da dežura čak i u pozorištu, pa je u mogućnosti da mu nabavi i besplatnu ulaznicu.

    Životni roman doktora Munka iz Subotice počinje upravo ovde, u Jekaterinburgu kada je jedne večeri u pozorišnoj loži ugledao lepu Elizu Rudolfovu iz Rige. Rodila se ljubav. Život piše romane, a sudbina je najveći režiser, a Munk to ovako opisuje u svojoj knjizi: „Sedeo sam na čajanki kod Blumenbergovih oči u oči sa Elzom. Spopalo me je do sada nepoznato osećanje: ona je ta, koju si tražio u ruskom zarobljeništvu, zbog nje si dospeo u zarobljenike, zbog nje si patio. Zbog nje si došao ovamo sa drugog kraja sveta, preko hiljadu i hiljadu vrsta, usred hiljadu nedaća.  Sada već zaista nemam zašto da se ljutim na kraljevskog i carskog ministra vojske, jer me je on poslao ovamo … za sve sam mu zahvalan”.

    Jednom prilikom obilazeći zarobljeničku bolnicu, ugledao je spratnu kuću na ćošku široke ulice koja je bila ograđena dugačkim neobrađenim daskama. Videći crvenoarmijsku stražu oko zgrade, zapitao se šta li drže u kući, da li eksploziv ili nešto slično.  Tek je kasnije posle obavljenih hitnih zadataka saznao da se tu u kući bivšeg vlasnika Ipatjeva čuva carska porodica. To je potvrdila i poznanica gospođe Blumenberg iz Sanktpeterburga, Vera Romanovna Klements, koja je bila učiteljica klavira caričinih kćeri i pratila je carsku porodicu još iz Carskoga Sela, prvog mesta gde su ih revolucionari internirali zajedno sa doktorom Botkinom, profesorom vojne akademije iz Petrograda. Bila je čak i zarobljena u Tobolsku zajedno sa njima. Stara gospođica Klements imala je dozvolu da u Jekaterinburgu jenom nedeljno poseti caricu na deset minuta i da je snabde najpotrebnijim stvarima.  Prilikom jedne dozvoljene posete gospođicu su kočijama otpratili doktor i Liza do Ipatjeve kuće.  Pošto se Klementsova duže zadržala kod zarobljene carice i njene porodice, Munk se približio kući, da vidi šta se dešava. Stražar koji ga je zaustavio, na njegovo veliko čuđenje, bio je stari poznanik Barna. Od njega je saznao da su po zapovedi Ohrane na straži uglavnom bivši zarobljenici crvenoarmejci iz Letonije, a komesar im je izvesni Jurovski. Saznao je od Barne da su naknadno stigla i ostala caričina deca, mali carević i tri njegove sestre sa jednim mornarom, drugom malog carevića koji je jako bolestan, bled, i iz nosa mu često teče krv.

    I devojke su veoma slabe, blede i bolešljive, objašnjavao je Barna, s tim da ako Munk želi, uvešće ga da ih pregleda i uradi lekarsku vizitu, pošto će to Jurovski sigurno odobriti ako mu ispriča da je Munk lekar i njegov zemljak.  Dok su razgovarali, na ulaz u kuću izašao je na dvorište bradati starac. „Odmah sam ga prepoznao“ - čitamo u romanu: „bio je to car.“ Sledi opis susreta sa carem u slobodnom prevodu:

    2Na sebi je imao izgužvanu košulju izbledele zelenkaste boje. Na gusto nabranoj rubaški nosio je žuti kaiš. Obučen u teget pantalone i kratke čizme, stajao je gologlav, sa razbarušenom, sasvim sedom kosom dvadesetak koraka od mene. Gusti brkovi potpuno su mu pokrili usta, brada bez ikakve nege. U životu prvi put sam video živog vladara, a ni taj više nije vladao, bio je rob svoga naroda.  Prizor me je veoma uzrujao.  

    Car je učinio nekoliko koraka prema izlazu pa je zastao. Pogledao me je sa svojim sivim, tužnim, začuđenim očima, mene, elegantno obučenog gospodina.  Gledao me je kao da nešto očekuje…

    Krv mi se sledila u telu da bi se posle vratila u glavu kao vatra.

    Car je za trenutak podigao glavu i ponovo me je pogledao. Razumeo sam pogled: čekao je neki znak, neki znak ohrabrenja sa velikom nadom.

    Sve je ovo trajao nekoliko trenutaka.  Crveni gardista primetio je moju ogromnu zbunjenost pa mi se podignutim glasom ovako obratio na mađarskom jeziku: ,,Nemojte se njega plašiti, on više nikome ne može naškoditi”.

    Okrenuo sam glavu. Nešto sam prozborio stražaru, u svari samo su mi se usne pomerile, ali glasa mi je ponestalo. Krišom pogledao vladara bez krune, svetoga cara za čiji su život za vreme celoga rata milioni molili Boga.

    Caru su se u tom trenutku zatresle ruke i žurno se vratio u kuću. To je bilo sve…

    Posle nekoliko trenutaka pojavila se gospođica Klements sa isplakanim očima. Iza nje crnoputi snažni vojnik, grdosija Jurovski.

    Hteo sam da progovorim, ali me je Barna uhvatio za rame i saopštio: Idite kući, druže doktore.  Idite…

    Kao pijanom čoveku, zavrtelo mi se u glavi vraćajući se do lihača , kočije u kojoj me je čekala Liza”.

    Autobiografski roman subotičkog lekara nastavlja se opisom događaja koji su sledili posle doživljenih ratnih grozota. Brak sa Elzom Rudolfovom, rođenje sina u zarobljeništvu i najzad, 1920.  godine povratak u rodnu Suboticu gde je otvorio privatnu lekarsku ordinaciju.

    Doktor i talentovani pisac koji se već u subotičkoj gimnaziji pa u Budimpešti kao student latio pisanja, bio je veoma čitan. Još pre nekoliko godina moglo se sresti u Subotici više staraca, njegovih pacijenata, koji su o njemu govorili kao oskromnom i humanom čoveku čiji su romani „Hvala dok se ne odužim”, „Veliki kader” („A nagy káder“), „Hinterland“, „Bačvanski svatovi” , na mađarskom jeziku još i danas rado čitani.  Njegovi kritičari, međutim ne svrstaju ga među znamenite vojvođanske spisatelje, mada je on bio i član Pen kluba i pouzdani svedok svoga vremena koje je u svojim delima ovekovečio.  Ako stavljamo pod lupu samo dva lika koji se u romanu „Hvala dok se ne odužim“ pojavljuju: doktora Botkina, caričinog lekara i Jurovskog, komesara straže u Ipatjevoj kući o kojima su mogli čitaoci već 1953. godine čitati u Munkovom romanu, i uporedimo ih sa bezbroj stručnih, istorijskih knjiga o događajima iz 1918. godine u Jekaterinburgu o kojima se i danas piše i istražuje, (videti na primer ilustrovanu monografiju Petra Valentinoviča Muljtatulija: „Golgota carske porodice“ izdatu 2014. godine na 456 stranica gde se i Botkinu i Jurovskom posvećuje po jedno čitavo poglavlje), primetićemo da je dr Artur Munk zaista bio dokumentarista, ali to ne umanjuje njegovu spisateljsku veličinu.  Čak, bez dvojbe možemo konstatovati, da je naš subotički pisac, čija se bista nalazi u srcu grada, u parku preko puta Gradske kuće, u ovom slučaju bio svedok i rani, veoma rani hroničar istorije, koja se i dan danas, posle sto godina istražuje u svetu.

    Žužana Kunkin U Subotici, 12. septembra 2016. godine

    Cenovnik Subotičkih Novina

    Apoteka Subotica

    4_22.jpg

    Kuća zdravlja

    4_20.jpg

    Zoo Palić

    NorDent

    Suboticagas

    Vojput

    Dom zdravlja