Naslovna stranaDetoxLand Pionir - Medeno Srce
Danas je 25.05.2018. Petak
NAJČITANIJE
     
    NAJNOVIJI BROJ
     
    Godina I, Broj 16
      16. jun 2017.


     
    2_4.jpg
     

     

     

     
     
     
     
    Grad
    Sa siromašnim Subotičanima kraj kazana narodne kuhinje Crvenog krsta
    Glad teža od stida!
    08.12.2016.

    U Subotici velika konkurencija doći na kazan narodne kuhinje. Trenutno 1.100 ljudi dnevno prima topli obrok a 1.300 ih čeka u Centru za socijalni rad na ovu „privilegiju“. „Stidim se što čekam u red za komad hleba“ - kaže Ida Halai.

    -Sirotinjo i bogu si teška. Ipak, najteže je kad si sam i nemoćan. Ruke imaš a kao da su ti svezane, a noge teške i nepokretne. Živ se čovek na sve navikne. Moram biti borac. Sve je to čudovišan splet okolnosti. Od bezbrižnog života do ovog parčeta hleba i tople porcije kuvanog kupusa. Desilo se da sam sve izgubila i evo me tu pored kazana.

    4709_1.jpg
    Hajnalka Salma

    Ovo nam kroz šapat govori Jelena Berenji (86) koja na stepeništu ulice Šandora Lifke br.4. čeka u redu da stigne hrana iz narodne kuhinje Crvenog krsta. Već od deset sati ujutru pristižu korisnici sa plastičnim posudama. Lako ih je prepoznati. Mahom u nekom grču, stidljivo se približavaju kuhinji, ispod miške stežu šerpice i hitaju ulicom do stepeništa Mesne zajednice Mali Radanovac koje vodi do hrane. Svi ti ljudi sa svojim malim radostima, filozofijom života, sećanjima i nadama, skoro da nisu ni mogli sanjati da će im pod stare dane komad hleba i topla porcija variva, biti najveći luksuz u životu.

    -Sine, ja živim na kazanu narodne kuhinje od vremena kad je litar mleka koštao 3 dinara, pa ti računaj i vidi kako živim-nastavlja dalje priču Jelena Berenji. Imam penziju 14.000 dinara, kad poplaćam komunalne obaveze, ne preostaje mi za hranu. Imam i dva sina. Najgore je što živimo kao stranci.

    Doći „na sirotinjski kazan“ u Srbiji, pa samim tim i u Subotici, uopšte nije teško, mada je i u redu za narodnu kuhinju ovde veoma teška konkurencija. U Subotici trenutno 1.100 siromašnih dobija dnevni topli obrok, a u Centru za socijalni rad postoji lista, gde 1.300 korisnika čeka da dođu na narodni kazan.

    -Dve kutlače ovog kupusa i pola vekne hleba me dele od kontejnera, - sa velikom srdžbom u očima priča Stevan Trivić. Ne znam šta bih radio da ove pomoći nema. Fali mi još dve godine za starosnu penziju. Za teške sezonske poslove nemam snage, pa od čega da živim? Odbijen sam u molbi da primam socijalnu pomoć, vele imaš viška stambenog prostora. Kao da ja mogu da jedem zidove od blata moje trošne kuće, koja samo što se nije srušila. Evo i sami vidite, koliko nas čeka u red da nešto danas jedemo, a država brigu vodi o azilantima iz Avganistana. To me, i pored sve ove moje mukeboli“.

    U privremeno opremljenoj kuhinji miris kupusa u kazanima pomešao se sa mirisom tužnih sudbina ovih ljudi. Slike teške kao i njihov život.

    - Radio sam u „Severu" čitav život i evo gde sam stigao, sa suzama u očima priča starac. Nemojte me slikati, ovo je bruka za mene a i državu. Imam desetak hiljada penziju i nigde nikoga. Sada sam još i teško pokretan.

    Od bivših radnika nekadašnjih subotičkih preduzeća do bivših ljudi put nije dalek. U okolnostima gde jedna mizerna plata izdržava nekoliko članova porodice, gubljenje i takvog prihoda znači kraj svake nade. Posebno ako je bivši radnik a perspektivni korisnik „kazana” zašao u godine kad ne može menjati profesiju niti se može zvati „radno sposobnim”.

    -Svaki dan dolazim - govori Vera Beš Magdolna (70), brišući oko maramom. Dok sam mogla, radila sam. Kuvala i prala po kućama. Sad sam ostarila. Niti mogu više da radim, niti me ko želi. A Zoltan Rafai, nekadašnji radnik „Azotare“ a sada „tehnološki višak“ kojeg niko neće, priča kako stalno dolazi za svoje sledovanje i razmišlja: „ne mogu da prosudim da li je kriv sistem, moja sudbina ili ima lične odgovornosti kod svakog od ovih ljudi sa plastičnim kanticama u ruci koji dobijaju pomoć dovoljnu da prežive“.

    I na adresi Marije Vojnić Tošinice u MZ Kertvaroš, ista slika. Desetak minuta do otvaranja kuhinje, pred vratima je već dvadesetak ljudi koji čekaju svoj spasonosni tanjir variva i komad hleba. Strpljivo, kao da nisu gladni. Propuštaju starije od sebe. Nepoverljivi su prema nepoznatim ljudima. Gledaju me sagnute glave i ispod umornih očiju. Mlad čovek od oko četrdesetak godina priča sam sa sobom. Mrmlja neku svoju životnu priču. Kuvaricu Anu Stantić Malagurski, mladić posle sledovanja ljubi u ruku.

    - Radim ovde volonterski, ali ću sve napustiti. Ne mogu da gledam ovu tugu, - žali nam se Ana. Teža mi je njihova muka nego moj rad. Njihove sudbine me opterećuju, a ne mogu im mnogo pomoći, pa mi noću, zbog njih ne dolazi ni miran san na oči.

    Tu je u redu i Ida Sabo, Živka Deme, Neđeljko Kojić, Hajnalka Salma... Većina ne želi da priča. Iz torbi i kesa vade plastične kantice, uzimaju jelo, pakuju ga i odlaze.

    - Šta da pričam kad se sama od sebe stidim, gde sam dospela, - onako usput veli nam Ida Halai, hemijski tehničar. Ali ovde pred kazan moram doći, glad je jača od stida“.

    Na kraju podele spasonosnih obroka, nevoljnici žure svojim kućama da im se ne bi toplo varivo ohladilo. Do sutrašnjeg dana. Tada se ovde ponovo okupljaju.

    Slike

    Da bi došao do novca potrebnog za pomoć siromašnima, Crveni krst u Subotici ima svoju koloniju slikara, gde amateri i profesionalci svoje slike ustupaju Crvenom krstu.

    -Organizujemo aukcije za prodaju ovih slika a imamo i svoj elektronski katalog na sajtu, - kaže Miodrag Varo - Sav prihod od prodaje slika koristimo u humanitarne svrhe.

    Pomoć

    U Subotici ima mnogo gladnih. Prema podacima Centra za socijalni rad ima 4.500 socijalno ugroženih. Na kazanu narodne kuhinje trenutno 1.100 ljudi dobija dnevni topli obrok a još 1.300 ima koji na listama čekaju ovakvu pomoć. Gradska uprava je iz budžeta za ovu godinu izdvojila 25,5 miliona dinara, a ovaj iznos biće povećan rebalansom budžeta, koji se očekuje. U Vojvodini po broju obroka iz narodne kuhinje, Subotica se nalazi na prvom mestu.

    Miodraga Varo, stručnog saradnika Crvenog krsta pitamo: da li je to znak dobre brige za siromašne ili Subotica ima najviše gladnih?

    - I jedno i drugo. Od 1992. godine, od kada su se pojavile prve narodne kuhinje, broj korisnika u Subotici se povećava. Dovoljno je samo da kažem da se u našem gradu na kazanu hrani i 174 dece od 2 do 14 godina. Druga priča je da gradska uprava brine i izdvaja pozamašnu novčanu pomoć za narodnu kuhinju, a imamo i veliki broj donatora.

    M. Mitrić

    Cenovnik Subotičkih Novina

    Apoteka Subotica

    4_22.jpg

    Kuća zdravlja

    4_20.jpg

    Zoo Palić

    NorDent

    Suboticagas

    Vojput

    Dom zdravlja