Slobodan
17-04-2019
0

Dvadeset godina po okončanju NATO agresije na suverenu Jugoslaviju i po završetku bitke na
Košarama, supruga palog borca Josipa Siča, Margita, priseća se i prepričava nam događaje sa početka
proleća te ratne 1999. godine. Kako Margita ističe u razgovoru za naš list, odluka njenog pokojnog
supruga da dobrovoljno pristupi vojsci, bila je iznenadna i on se u veoma kratkom roku spakovao i
vozom krenuo prema Bubanj Potoku, ne znajući ni gde ide ni šta ga čeka.

„On meni ništa nije rekao, već se samo pojavio kod mene na poslu sa nekim papirom, na kojem je
ćiriličnim slovima bilo ispisano „dobrovoljac“. Rekao mi je da mora da žuri u Prvu kasarnu na pregled i
da potom mora kući po stvari jer u 17h ide vozom prema Bubanj Potok. Nisam mu ništa rekla na to,
niti sam šta tada mislila. Rat u Hrvatskoj je izbegao kako ne bi pucao na svoje rodjake, ali ovaj rat nije
hteo da izbegne, dok ja nisam ni sanjala da je to pravi rat, da tu padaju bombe i da će on otići na
Kosovo gde će i ostati. Ja sam tog dana spremila sve što je želeo, potom smo otišli zajedno do Jadran
bioskopa gde smo se pozdravili, ja sam nastavila ka mom poslu u Dečiji dispanzer, a on je seo na voz i
otišao. Sećam se da se nije ni okrenuo kada smo se pozdravili, što sam ja konstatovala kada sam stigla
na posao i rekla da pošto se nije ni okrenuo da se nikada neće ni vratiti, na šta su mi koleginice rekle
da ne lupam... nažalost tako je i bilo.“ priseća se Margita Sič, supruga heroja sa Košara, Josipa Siča

Josip Sič je 30. marta seo na voz kao dobrovoljac i otišao u nepoznato. Porodica danima nije znala šta
se sa njim dešava, dok nije stigao prvi poziv.

„Javio mi se preko nekog čoveka porukom koga je sreo na autoputu. Porukom mi je poručio da je
dobro i da nas sve pozdravlja, a par dana nakon tog poziva njegove civilne stvari su stigle kući. Nakon
toga, Josip je pozvao našeg sina Zlatka, 7. aprila, kada ja nisam bila kući, i samo je rekao da ne može
da priča i da je skroz na jugu Srbije. Meni je bilo jasno da je na Kosovu, nakon čega se više nije javio.
Prvog maja 1999. godine, dok sam bila na proslavi praznika rada, dobila sam poziv u kojem su mi
rekli, da je poginuo 16. aprila, na dan kada smo trebali proslaviti 25 godina braka.... Josipovo telo
dugo nije moglo da se izvuče jer to albanski teroristi nisu dozvoljavali, da bih njegove posmrtne
ostatke dobili tek sredinom novembra, nakon identifikacije na VMA.“ seća se Margita Sič, supruga
heroja sa Košara, Josipa Siča

Tog kobnog proleća, sa tugom priseća se i Josipov sin Zlatko, koji je tada imao 19 godina.

„Sećam se da je tata došao kući, srećan, sa papirom u rukama i rekao mi je da ide u vojsku. Na papiru
je pisalo da ide kao dobrovoljac, i ne znam, osećanja su mi bila pomešana, bio sam dosta zbunjen.
Tog jutra, kada je otišao, probudio me je i zamolio me da mu skinem zlatni lančić i da čuvam majku i

sestru ako se njemu nešto dogodi. Kada sam ga pitao zašto ide, rekao mi je: „Da bi tebi bilo bolje.“,
nakon čega je otišao. Non stop sam od tada živeo u iluziji da će se odnekud pojaviti, da će se vratiti,
ali to se nije desilo. Jako je teško bilo tih dana kada su nam javili da je tata poginuo i leša nema. Ja
sam i dalje imato tu iluziju, da to nije istina, da će se on vratiti, pogotovo što nema tela. U to vreme u
Subotici je živeo jedan čovek koji je dosta fizički ličio na mog pokojnog oca, i uvek kada sam ga tih
dana sretao na ulici, ja sam se presekao i ponadao se da se tata vratio... ali on se nije vratio. Zaista
nam je bilo teško živeti bez njega. Sada kada sve sagledam, sve to što se zbilo, nije trebalo da se desi,
ali je izgleda moralo. Tata je bio takav, voleo je ljude oko sebe, voleo je da drugi budu sretni, davao je
sebe ljudima, davao je dobrovoljno krv da bi pomogao ljudima i na kraju je otišao u rat radi mene.
Zbog toga je za mene veliki heroj.“ rekao je Zlatko Sič, sin heroja sa Košara Josipa Siča.

Dve decenije kasnije, porodica Sič ponosna je na svog Josipa, koji je život dao za svoju zemlju, za bolje
sutra svoje supruge, sina i kćerke. Posthumno je odlikovan ordenom za zasluge u oblastima odbrane i
bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije prvog reda, koji se nalazi u porodičnom domu u šanku koji
je Josip godinu dana pre pogibije, specijalno napravio za svog sina Zlatka. Dan danas u tom kutku,
stoji Josipova slika sa medaljama, knjigama, zahvalnicama i ordenima, koje najbolje čuvaju sećanje na
čoveka koji je sve nas svojim požrtvovanjem, mnogo zadužio. Neka mu je večna slava i hvala.


Komentari

Napravi Nalog



Prijavi se