Slobodan
27-09-2019
0

Danas, na osnovu svog ličnog i bolnog iskustva, Mona putem holističkog pristupa medicini, pomaže ljudima - savetima. Njene video blogove pogledalo je nekoliko hiljada ljudi, a kako ističe od njih dobija pozitivne povratne informacije. 

Ovo je priča o njoj...

Mona, kako je sve počelo? Šta je bio uzrok tumoru?

— Moja priča počinje sa 13 godina kada me je kao „grom iz vedra neba“ pogodilo saznanje da sam obolela od malignog tumora. Sve je počelo nakon bezazlene dečije igre i grudvanja, kada me je drugar nehotice pogodio grudvom u oko, što je izazvalo bolove. Oko sam pokrila rukom i na njega nisam ništa videla. Naravno, mislila sam da je to posledica grudve i sutradan me je mama odvela u Opštu bolnicu kod oftamologa, da proveri da mi oko nije oštećeno. Međutim, nakon pregleda, doktorka mi je konstatovala tumor na oku. Po održanom konzilijumu lekara, ja sam transportovana za Beograd na ispitivanje, koje se kasnije nastavilo u Hrvatskoj i Švajcarskoj. U suštini, znali su da je tumor maligan, ali rešenja nisu imali a ni vremena. Doneta je radikalna odluka da se uradi operacija i da mi odstrane i tumor i očnu jabučicu, tačnije kompletno oko, kako bi mi spasili život. Narednih pet godina doktori su pratili moje zdravstveno stanje iz predostrožnosti da se ne pojave nove metastaze, što se na kraju hvala Bogu nije desilo.

Kako si ti doživela te dane? Koliko ti je bilo teško da sve to prihvatiš?

— Sve to vreme, ja sam bila u pubertetu, i jako je teško da opišem kako sam se ja tada osećala. Bila sam vesela devojka, omiljena u društvu, imala sam dosta prijatelja, bavila sam se manekenstvom, glumom, pevanjem u horu, išla sam u školu za talente, i onda mi se desi takav šok, takav pad, koji je meni delovao kao da sam zaspala lepim snom, a probudila se u košmarnom životu. To je za mene bio veliki šok, jedna emotivna rana, što je tokom školovanja u meni pokrenuo spektar psiho-emotivnih problema sa samom sobom. Ja sam pala, ostala bez samopouzdanja, bez osećaja lične vrednosti, bežala sam od sebe, nisam sebe prihvatala, nosila sam dugačke šiške preko desnog oka, kako bi taj invaliditet sakrila i od sebe i od spoljneg sveta. To je trajalo deset godina, borba sa sobom deset godina, a nakon neuspešne velike srednjoškolske ljubavi, potpuno sam potonula. U tim momentima sam počela sebe da preispitujem, tražila sam odgovor šta nije u redu sa mnom? Meni je prosto život klizio iz ruku a ja sam bila bez reakcije. Tih dana mnogo mi je pomogla porodica i prijateljica. Razgovarali su sa mnom, usmeravali me da se suočim sa sobom, sa svojim invaliditetom, da na to ne gledam kao na lošu stvar već da hrabro izađem iz te kože, da sklonim šiške i da pokažem novu sebe svetu. U sećanju su mi i danas njihove reči: „Kako ti misliš da tebe neko prihvati, da razviješ zdrav odnos sa ljudima, kada ti samu sebe nisi prihvatila?!“, što je veruj mi uticalo na mene da se vratim u život. Sećam se tog dana, kada sam skinula šiške sa oka. Bilo je to u Beogradu, padala je kiša a ja sam krenula na fakultet. Usput sam doživljala ogroman unutrašnji stres, nisam ni razmišljala o kiši koja je neumorno padala. Bila sam skroz mokra, kosu sam pokupila i otkrila sebe svetu. Ispred amfitetatra naišla sam na svoje kolege koji su gledali u mene i imala sam utisak da me ne prepoznaju bez šminke, šiške, onako pokislu sa skupljenom kosom. Sada mi to deluje kao filmska scena.

Prihvatanje sebe, kao osobe sa invaliditetom te je samo dodatno ohrabrilo da završiš fakultet u roku i započneš posao kojim se i danas baviš. Koliko ti je sve to pomoglo da postaneš jača i odlučnija?

— Pomoglo mi je maksimalno. Zapravo poenta priče je da sam ja imala ideju i predstavu da ću ja biti odbačena ako se predstavim kako danas izgledam. Generalno ja sam osoba sa hendikepom, što je stvaralo predrasude u mojoj glavi, da će me svet odbaciti. Međutim desilo se suprotno, ja nijednog trenutka nisam bila odbačena, meni nisu okrenuli leđa, što mi je dalo dodatnu snagu da se još više zauzmem za sebe i živim svoj san. Oduvek sam želela da studiram medicinu i da je završim, što sam uspela u roku. Želela sam da ljudima pomažem, da im pružam podršku jer sam i sama prolazila kroz teške trenutke. Mislim da mogu da razumem ljude koji osećaju bol, jer sam i sama zbog bolova patila. Shvatila sam da mogu da se povežem sa bilo čijom patnjom, što mi danas pomaže u radu sa ljudima. Kada sam završila za lekara opšte prakse u roku,  upisala sam specijalističke akademske studije i nastavila sam školovanje, a posle planiram da upišem doktorske studije.

Danas ti putem svoga bloga i video snimaka, svojim savetima i znanjem pomažeš  ljudima. Baviš se holističkim pristupom zdravlju, što je danas nepoznanica. O čemu je zapravo reč?

— Ja sam zapravo počela javno da pričam o svom problemu, kako bi savetovala ljude šta mogu da iskoriste od toga kako bi kroz moj primer sami sebi pomogli. To je upravo razlog, zbog čega sam na društvenim mrežama počela sa ovim poslom. Sve govorim iz ličnog iskustva, što mislim da je zapravo najveći utisak koji ostavljam na ljude, a delim im i savete koje i sama primenjujem. To je zapravo pristup čoveku kroz holistički način, što znači sveobuhvatni način. Ja kao lekar ne gledam samo bolest, dakle ne lečim dijagnozu, već lečim čoveka. Osoba koja ima bilo koju bolest, dakle ne samo karcinom, on zapravo ima problem koji zapravo povlači i niz drugih problema. Taj problem ne mora da bude samo bolest, jer vi ako imate ekonomski, emotivni ili bilo koji drugi problem, to povlači niz drugih problema i to utiče na vaše zdravlje. Cela poenta priče je da svaka misao koja prođe kroz našu glavu, svaka emocija koja prostruji našim telom, daje hemijsku reakciju. Zato je jako bitno imati zdrava uverenja, zdrave misli, jer sve to polazi od nas, iz naše glave. 

Tvoji blogovi su gledani, posećeni, pa me zanima kakva je reakcija ljudi? Kakav „feedback“ dobijaš od ljudi?

— Kada sam počinjala da to radim, iznenadila sam se koliko živa reč ustvari pomaže. Dobijala sam dosta pozitivnih poruka od ljudi, što me je zapravo ohrabrilo da nastavim dalje i da se još više aktiviram i da kroz svoj primer i savete pomognem ljudima. Ljudi su se pronašli u mojoj priči, zato sam beležila pozitivne reakcije i mislim da u ovom modernom dobu, ljudi pokušavaju da se predstave kao da je sve u redu sa njima, a duboko u sebi u svoja četiri zida kriju probleme koji ih razaraju. To je zapravo pogodno tlo za razvoj dodatnih problema, uglavnom zdravstvenih.

Dakle da zaključimo, neophodno je da se menjamo, jer promena dolazi iz nas samih. Treba krenuti od sebe, kako bi shvatio da su te promene trajne, da menjaju životni tok. Moramo da radimo na sebi, moramo sami sebe da pogledamo u oči i da se uhvatimo u koštac sa rešavanjem problema.

B. Nikolić

 

 

 
Štampaj dokument


Komentari

Napravi Nalog



Prijavi se