nina
25-09-2018
0

Rođena je 20. decembra 1894. u Subotici u uglednoj bunjevačkoj porodici Malagurski Čurčić od oca Josipa i majke Kristine rođ. Stantić. Osnovno obrazovanje stekla je u Subotici, a više u Štrosmajerovom zavodu u Đakovu i Višoj ženskoj školi u Subotici. Svoje prve radove počela je objavljivati 1912. u bunjevačkom mesečniku Neven pod pseudonimom Nevenka. Na skupštini Bunjevačko-srpskog narodnog odbora održanoj u Subotici u nedelju 24. novembra 1918. u hotelu „Hungarija“ (današnjoj „Lifki“) izabrana je za jednog od ukupno 75 subotičkih delegata za novosadsku Veliku narodnu koja je zakazana za 25. novembar.

Kada se 1919. udala za Dragoslava Đorđevića (1887–1973), bivšeg artiljerijskog oficira koji se nakon Prvog svetskog rata nastanio i zaposlio u Subotici kao profesor, nastao je preokret u njenom životu. Član Narodne radikalne stranke, Đorđević je biran na razne položaje: veliki župan i gradonačelnik Subotice, načelnik Odeljenja za osnovnu nastavu Ministarstva prosvete, pomoćnik ministra prosvete, član Državnog saveta i član Senata, ban Vrbaske i Vardarske banove. Od 1920. do 1921. nalazio se u diplomatskoj službi u Londonu. Tada je Malagurska učila engleski jezik. Stranačke kolege prebacivali su Đorđeviću da je „pod uticajem svoje žene“, a nju su nazivali „revnosnom katolkinjom“. Pričalo se takođe da je „za njenu ljubav i svoje jedino muško dete krstio u katoličkoj crkvi i od katoličkog sveštenika“ (Samouprava od 17. avgusta 1937).

Književne radove Malagurska je objavljivala u časopisima Književni sever (Subotica), Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva (Beograd) i Misao (Beograd), kalendarima Vardar, Bunjevački kalendar, Zemljodilski kalendar, te u subotičkim listovima Bačvanin, Bunjevačke novine, Jugoslovenske novine, Subotički glasnik i Zemljodilac. Veliko priznanje je doživela kada su Društvo „Cvijeta Zuzorić“ i Srpska kraljevska akademija  nagradile njenu pripovetku Snaš-Vita Đanina“. Uskoro nakon toga izlazi u izdanju Državne štamparije njena zbirka pripovedaka pod naslovom Vita Đanina i druge pripovetke iz bunjevačkog života (1933), o kojoj je iste godine u štampi objavljeno niz pozitivnih napisa

Književnica Milica Janković (1881–1939) iznela je u časopisu Misao svoje prve utiske posle čitanja „Vite Đanine“: „Nisam ni tri strane pročitala, a već sam osetila čudno uzbuđenje: pouzdano predosećanje da idem u susret nečemu što vredi.“ U uzbuđenju je rekla naglas: „Rodila se jedna nova književnica, prava književnica!“ Pročitavši autorkino devojačko prezime, „samo za trenutak“ je pomislila „da to nije kakva prirođena Ruskinja, rođaka Čehovljeva, ili Gončarovljeva“. Međutim, „njen zapadni dijalekt i život koji se opisuje odagnaše svaku sumnju“ da je strankinja, jer – nastavlja ona – „stranac se nikad tako prisno ne bi mogao prilagoditi tome životu i tome jeziku, makar i blizak rođak, Sloven“.

Istoričar književnosti Branislav Miljković (1890–1977) piše u Srpskom književnom glasniku: „Ovom prvom zbirkom svojih pripovedaka gđa Mara Đorđević-Malagurska pridružuje se našim pripovedačima koji su postali glasnici svojih krajeva i kroz priče kazali nam dušu zavičaja.“ U prikazu objavljenom u časopisu Život i rad pod naslovom „Posle čitanja jedne neobične knjige“ književnica Milica Kostić – Selem (1901–1983) jedva je skrivala svoje oduševljenje: „Ja sam jutros radosna, jer ja sam uvek bila radosna kada sam pročitala jednu dobru stvar jednog novog imena. Da poznajem gospođu Đorđević, ja bih joj napisala jedno toplo pismo. Ali ovako daleka i nepoznata ja želim da njeno pero i dalje saopštava ono što je osetila i videla, a njena umetnost da raste, da se razvija i da cveta.“

Malagurska bi zasigurno objavila još ovakvih knjiga da su prilike bile naklonjenije. Međutim, Jugoslaviju je zahvatio Drugi svetski rat, a mnogi njeni rukopisi, kao npr. istorijski roman Ničiji iz 1935. godine o životu subotičkih Bunjevaca, izgubljeni su u bespovrat. Naime, za vreme nemačke okupacije Beograda (1941–1944) u kući Malagurske uselili su se nemački vojnici, koji su demolirali biblioteku. Posle rata pisala je u beogradskom listu Savremenik. Godine 1951. izašlo je treće izdanje „Vite Đanine“.

U biografiji Malagurske ima dosta praznina koje treba popuniti podacima iz izvora i literature. U Rukopisnom odeljenju Matice srpske (ROMS) pod inv. br. 44.391 čuva se pismo Mare Malagurski istoričaru Trivi Militaru (1889–1977) datirano u Beogradu 6. maja 1960. Specijalno za čitaoce „Novih Subotičkih novina“ donosimo ga u celini:

 

Poštovani gospodine profesore,

Dobila sam Vaše drugo pismo, kojim me izveštavate da ste moje rukopise predali izdavačkom preduzeću Matice srpske i da će biti dati na pregled i ocenu gospodinu Bošku Petroviću, književniku i redaktoru preduzeća. Iz pisma vidim da se i kod drugih zauzimate za štampanje mojih pripovedaka i pozorišnog komada. Za ovakvu Vašu pažnju prema meni i ovoliko zauzimanje, primite, molim Vas, moju najveću i najsrdačniju zahvalnost. Ovako što zaista se danas retko sreće.

Po Vašem savetu izvestila sam gospodina Petrovića da, za slučaj štampanja, od honorara uopšte ne pravim pitanje. Meni je iz naročitih razloga toliko stalo da se moji radovi pojave u izdanju Matice srpske da mi honorar nije važan (bez obzira na moje sadašnje materijalno stanje). Znajući da preduzeće mora voditi računa o knjižarskoj prođi knjige izvestila sam ga da je zbirka mojih pripovedaka „Vita Đanina“ doživela tri izdanja, dva ćirilicom i jedno latinicom. Pored toga jedan deo bio je štampan u knjizi „Savremena srpska pripovetka“ u izdanju SKZ, a, kada mi je jednim povodom bilo potrebno nekoliko primeraka moje knjige ni jedan nisam našla ni u jednoj beogradskoj knjižari. Sve je to bilo davno rasprodato. Blaško Vojnić, upravnik velike Gradske biblioteke u Subotici javio mi je da je Biblioteka anketirala svoje čitaoce koju knjigu najradije čitaju i odgovorili su – „Vitu Đaninu“.

Izvestila sam ga i da je „Vojnićeva rič“ (onda pod nazivom „Manda Vojnićeva“) pred sam rat bila na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Premijera je bila zakazana i preko štampe objavljena za 8 april 1941. Poslednja proba je održana 5 aprila, a sutradan fatalnog 6 aprila, Hitlerovi avioni bombardovali su Beograd, i do premijere, naravno, nije došlo. Komad je pisan tako da se može čitati i kao roman naročito kod nas u Vojvodini. Ako bi se pak davao u našem pozorištu u Novom Sadu i drugim vojvođanskim pozorištima (što bi trebalo da bude jer bi po mišljenju sviju koji su ga čitali, punio kuću) to bi probudilo i kod čitalačke publike interes, čime bi se doprinelo većoj prodaji knjige.

Ponovo Vam zahvaljujući poštuje Vas i pozdravlja Mara Đorđević Malagurska

P. s.

Ako štogod doznate molim Vas javite mi.

 

Ostaje nerasvetljeno zašto Matica srpska nije objavila zbirku pripovedaka Malagurske. Da je imala ozbiljne namere da to učini pokazuje priložena slika, koja se takođe nalazi u inventaru ROMS-a. Po svoj prilici ju je Matica dobila od same Malagurske kao materijal za ilustraciju planiranog izdanja. Bez ispunjene želje Malagurska je preminula u Beogradu 9. jula 1971.


Komentari

Napravi Nalog



Prijavi se